17/03/2012

Napisala | Nema komentara

BAJRAMSKE CIPELE

Nedzad je bio sasvim obican djecak. Imao je starijeg brata, Dzevada, ali su zato njegove cipele uvijek bile starije od Dzevadovih. Otac je Dzevadu uvijek kupovao nove cipele, a njemu bi pripadale bratove. Nikome, medzutim, nije povjeravao tu svoju veliku tugu.

Cinilo mu se da i Dzevad vodi racuna o tome da ce Nedzadu pripasti njegove cipele. Niko ga nije mogao nagovoriti da trce po kamenju, da igraju fudbala, ili da gaze vodu.

“Vidi, vidi, masallah“, govorio bi otac, “evo i Nedzad porasto'o skoro k'o Dzevad“. A on je znao da u tom hrabrenju ima prikrivena roditeljskog suosjecanja. Osobito je to prepoznao u ocima majke.

Nedzad bi redovno obuvao nove bratove cipele. Bile su, ipak, prevlike za njegovu nogu. Razmisljao je kako bi, bar malo, mogao istegnuti nogu i kojim to posebnim vjezbama mogu porasti stopala…

Ali, sta onda? Svi bi, smijuci se, rekli da su mu noge kao camci!

Starije bratove cipele, koje su sada bile njegove, svaki put je na ulazu u mektebu sklanjo u cosak. Nek se ne vide! Malo se bojao da neko dijete ne primjeti: “Eno Nedzad opet nosi Dzevadove cokule!“ Volio je da on jedini zna za to.

U razredu bi cesto ispustio olovku s klupe i, polahko je dohvatajuci, gledao cije su cipele nove, cije su najljepse. Najcesce bi sve, ama bas sve, bile umazane uprskane, pune blata vec na velikom odmoru.

Samo su Selmine cipele uvijek bile jednako nove, uvijek ciste. Cinilo mu se da mirisu. Zato je svoje krio od nje koliko god bi mogao.

Cesto bi se upustio mastati o nekim svojim novim cipelama.Sanjao je:…Otac se vraca s posla.Nimalo mrk i umoran.Donosi smedje cipele.Stavlja ih kraj kreveta.On zna da su kraj njega,ali cuti.Dise i skuplja po sobi njihov miris.Poslije ustaje,obuva ih.I kao da ne stoji na zemlji.Kao da leti!Svi gledaju u njega.Selma mu se,sva radosna,smije.Njegove cipele ce stajati na najistaknutijem mjestu na ulazu u dzamiju?I efendija ce ga pitati za njih…

Svako ga je budjenje podsjecalo da je sve bio samo san.U snu se svugdje dodje i nigdje ne ode.U snu te zagrli majka,stavis ruku u mlaku vodu,ili se opustis da te vlastita sjenka nosi,nosi,do casa kad se ona spotakne o neku drugu sjenku,pa padnes i probudis se…

Nedzad je najvise sanjao dedine priceU snu su cesto imale svoj produzetak,drukciji raspored i svrsetak radnje.

Cekao je Lejlei-regaib.To je noc zelja.On ih ima toliko da ih ni nabrojati ne moze.Svaka zelja nikne,pa raste,pa zri i na kraju je,kao travku,pogazi neka druga,veca zelja.Zelje se u mislima ponekad prepiru,otimaju ili dogovaraju.

Otisao je sa mamom i babom u dzamiju.Bio je red na Dzevada da cuva sestricu Dzejlanu.Zamolio je Boga da dobije nove novcate cipele.

Potom je dosao ramazan.Dosla je i Lejlei-kadr,noc Bozije milosti i moci.Hodza je pricao da Bog u toj noci uslisava molbe onih koji Ga iskreno mole.Cinilo mu se da niko nije bio iskreniji od njega.Zelio je u novim cipelama izaci na ulicu,da ih svako vidi,da ih svakome pokaze.Zelio je da budu takve kakve do sada nikad nije vidio,da budu smedje,ili crne,da budu iznutra oblozene,da se ne prljaju brzo…

Ali,dove nisu bile uslisavane i to ga je rastuzivalo.

“Sto sutis sine“?-upitala ga je jednom majka.

„Nista.Onako.Mislim da cu napisati zadacu“.

Dosao je i Ramazanski bajram.To vece je morao otici da ranije legne.Dugo nije zaspao.Znao je da ce mu babo i mama nesto kupiti.Uvijek su to cinila za Bajram.Mozda kosulju,novu skolsku torbu?Ali je znao da ce Dzevadu kupiti nove cipele.Vec se zalio da su mu ove tijesne.

A kad je svanulo majka ga je odmah odvela u kupatilo i okupala.Cudio se kako je Dzevad mogao ranije ustati.

U sobi je zatekao dedu Osmana.

„Kad je dedo dosao,mama?“

„Sinoc sine,ti si vec bio zaspao.“

„Kako nisam cuo?“-pita se Nedzad.“Ni Dzevad mi nije rekao.On se uvijek izvuce iz kreveta kad ja zaspim,ili ostane da,ko djoja pise zadacu…“

„Nesto ti je donio dedo“,prekide ga majka u tom razmisljanju.“Sta?“-skoci Nedzad.“Eno tamo,pred ormarom,vidi…“

Bile su to cipele.Nove novcate cipele.Niko ih ranije nije obuvao.

Poceo ih je mirisati.Sjetio se mirisa prodavnice obuce.

Pritrcao je dedi.Poljubio ga u ruku i zagrlio.

„Hajde,hajde,momcino,moramo se spremiti za dzamiju.Cujes li ezan?Da ne zakasnimo na sabah-namaz!“

Otrcao je do prozora.Grad je bio sav osvijetljen.Pogledao je u nebo.Bilo je vedro.Sav ustreperi od radosti.“Nece biti kise.Moci cu na Bajram-namaz u cipelama.Nece se nakvasiti,niti uprljati…“

Pogledao je u oca.Nije mu bilo jasno zasto je tog casa namignuo mami.

Gledao je u svoje pa u Dzevadove cipele i cinilo mu se da su njegove ljepse,mnogo,mnogo ljepse.

(Hadzem Hajdarevic)

Comments

comments

%d bloggers like this: